Nedostaje mi detinjstvo. Zašto uopšte odrastamo? Blaženo neznanje. Volela bih da mi se promeni natalna karta i što pre svrši moj boravak, ovde. Ovaj svet nije za mene. Ili ja nisam po njemu nakalemljena.

Bilo je savršeno. Samo dobri ljudi, Sunce i moje male brige. Ni bolest nije zaplašivala. Najviše su bolele modrice na kolenu i ogrebotine od mačke. Uvek je bilo nade. Ljubavi je bilo u svemu - Njonji, šerpicama za blato, zarđalom teniskom reketu. U mami, tati, komšiji i trgovcu. Čak i u babi i tetki.

Kukavica sam, znam. Nostalgična sam za nečim što je nepovratno. Ali kako se drugačije boriti u ovoj prljavoj prašumi prerušenih krokodila i iscerenih lešinara? Proklete zmije.

Žele me. Lagano me uvlače u pore svog besramnog sistema, žele da padnem. Žele da i ja budem njihov lešinar. Ali ja to nisam, ne, sigurna sam. Nisam oduvek bila ovakva. Uzimaju me polako. Ne smem im dozvoliti! Moja savest mora ostati neukaljana….ako već nije prekasno.

večiti ožiljak…

pitam se da li tako mora?

čekam…

dok rana zarasta.

hoće li ikad zarasti?

I opet smo tu. Sečemo i sravnjujemo, ranjavamo i obaramo…to smo mi, ljudi, Oduvek prokleti i slepi. A šta kad ne bismo govorili?

Bila je u pravu. Mrzim je zbog toga, zar je morala to da izgovori? Kao da se nisam već dovoljna bojala. Na trenutak, duša se primirila, osetila spokoj. Zašto je taj trenutak proleteo? Opet jeca.

Možda bolje i ne zaslužujem.

Skidam šminku i pitam se zašto ne možemo i grehe sa sebe tako lako da speremo? Dokle ih vučemo…do kraja? Hoću li ikada svoje okajati, pa zar sam toliko grešna?

Samo malo, samo tople oči i nečije nežne ruke, i ništa više od toga. I opet pitam, zar puno tražim?

Ipak, na trenutak sam opet osetila kako je to biti srećan.

Gde su sada oni dani, bez bola, puni glasne sreće i ljubavi? Gde je prestalo detinjstvo, a novi list okrenuo okrutni preki život, šamarajući? Zašto smo toliko prokleti i grešni, šta je to u nama tako trulo i rđavo? I zašto mislimo da zaslužujemo više? Život grabimo bezobzirno, gazimo slabije telesine, pružajući ruke naizgled jačim.

Kada sam stekla privilegiju da osetim život? Ne sećam se da mi je neko to najavio. A možda i jeste, ali ga nisam razumela. Hoće li se vratiti ti slatki dani obojeni slepim iluzijama i nesebičnom ljubavlju?

“When the truth is found to be lies, and all the joy within you dies…”

Imam li pravo da volim? Da li sam zaista prokleta? Možda je u pravu kad kaže da nikad neću biti srećna. A možda je samo nagađala. Ljudi su čudni i strani. Daleki. Postoji li među njima neko sličan meni? Postoji li jednako prljav obraz koji paše mom? Duša puna ožiljaka. Prljave šake, prljava usta. Pružam svoje ruke bludi nekim rukama čistim, ili možda isto bludnim? Ja bih im sve oprostila.

— nastaviće se —

Oglušio si se u jedino što sam te ikad zamolila.
Znaš li da me tišina uništava?
Svaki delić mene jeca, neizvesnost prodire u tanane niti mog bića.
Znaš li da se ispod snažne fasade krije krhka duša?
Čuješ li je kako plače? Čuo si njen smeh.
Znaš li da si joj potreban?
U hladnoj sobi sedim, uvijena u tvoj davno izbledeli miris. Nežan je, poput tvojih ruku.
Znaš li da sam videla sebe u dubini plavetnila tvojih očiju?

Moja duša jeca…

Bujica prejakih emocija…crveno, žuto i braon…crno? Vrelo….onda plavo i prozirno, tečno…borba, bes, tuga i bol prepliću se u mojoj duši…zašto svoj uspeh doživljavam kao neuspeh? Na kom sam polju pala? Da li je to plod mog sebičluka? Reči..tako jake, ubistvene, nemilosrdne. Streljaju svojom oštrinom, zadaju gorke udarce. Zašto ne uživam u svom uspehu? Postoji li pravi odgovor? Ko je taj koji kontroliše naše živote i odlučuje o našim sudbinama? Ko mu daje to pravo? A možda smo to baš mi…ne znam, ne znam, ne znam… u glavi mi je ogromna zbrka, paklena lavina minulo potisnutih emocija, nered, konfuzija… mogu samo da se nadam da će me pad ojačati